Goran Zlopaša: Branitelji će obranit škver

Ja san dite spliskog Varoša. Rodija san se u Reića ulicu, u Varošu san živija do prvog razreda osnovne škole. Znan da će niki reć kako san propuva i da govorin monade, al već u svojoj šestoj godini ima san klapu za tuć se protiv vršnjaka iz Palmine ulice. Skupa smo bili mi iz Reićeve i dica iz Šenoine, a mulci iz Palmine su nan bili najmrži neprijatelji. Morete li virovat da dica od šest godina dođu na “ratni razgovor”, da se dogovori misec, dan i ura velike bitke!?

E, sve je to bilo tako. Pantin tu jednu veliku bitku na Marjanu. Mi smo imali pravo izabrat oružje i izabrali smo – bovane! Danima smo kupili kamenje, slagali ga, kad je doša trenutak početka velike varoške dičije bitke kamenje je po Marjanu, onde di je Zoološki vrt, letilo na sve strane. I sad me straj kad se sitin koji smo debili bili. Znan da je bilo krvavih glava, sićan se da je mene jedan veliki bovan pogodija u prsi, kad bi duboko udahnija sve me je unutra peklo...
Sa staze na branku

Bija san, kako se ono u biografijama piše, dite iz radničke familije. Otac je radija u spliskon škveru, bija je elektrovarilac, pošteni radnik zaljubljen u svoj posal i u svoj škver. Mater je bila šalturica. Sićan se da san plaka ka nikad dotad kad su mi rekli da se selimo iz Varoša, i to na Plokite. To je meni bilo ka da iden na kraj svita. Iz pupka Splita, iz Varoša, poć na Plokite!? Katastrofa! Tamo su pristale one varoške dičije igre, ono bovanima u glavu, drvenin mačem u prsi i tako...

Na Plokite smo se dali u upoznavanje prirode i društva. Nije bilo stabla di se nismo penjali, nije bilo voćke di nismo išli u lupeštinu... Svršija san osnovnu školu, knjigu nikad nisan volija, učija san malo i ništa, a onda san upisa i svršija srednju Trgovačku školu i dobija zvanje – trgovac! Pa je onda bilo zajebancije: “Alo, Zlope, trgovac!” Ili: “Zlope, oćemo te sad zvat šjor trgovac?”

Moja sportska karijera nije počela u balunu, nego u ASK-a. Bilo je prvenstvo škola u atletici, pomeja san sve protivnike, šjor Keni Šolić me zva u ASK-a, zna san da tamo trču dva velika atletičara – Jozo Alebić i Boško Božinović! I ja san svaki dan trča oko Splitova igrališta, trenira atletiku, a srce me je vuklo zaigrat s najmlađin splitovcima na balun. Jedan dan san skupija snage, doša do šjor Milija Butterera, reka mu da bi ja počeja trenirat u Splita.

Odma me stavija u navalu, sićan se da san na toj prvoj utakmici zabija dva gola, ali je šjor Mili reka: “Pari mi se da ti ipak nisi napadač!?” Kako je on to vidija, ja ne znan, ali je bija u pravu. Na jednon treningu je falija drugi vratar, sta san na branku i od toga dana do kraja karijere bija san nogometni vratar. Branija san u Splita, u Hajduka, jedno vrime i u Šibenika, pa san ka nogometni vratar iša daleko od Splita – u Singapur! Ko me tamo odveja? A ne triba bit puno pametan za pogodit: odveja me Ante Kuzmić Bekin!

O njemu san sluša svega i svačega, ja samo mogu reć: mene nije zajeba! Sve šta mi je obećano, dobija san! Bija san vratar omladinske reprezentacije Jugoslavije. Selektor je bija Stevan Vilotić, a trener vratara nekad slavni reprezentativac iz Vojvodine Ilija Pantelić. O Šjor Iliji mogu govorit samo najlipše riči, veliki čovik i veliki meštar od vratarskog zanata. Isto ka i slavni vratar Hajduka Radomir Vukčević. Baš je šjor Vučko bija čovik koji me je učija i naučija nekin vratarskin finecama...
Moj RNK Split

Moj klub je Radnički nogometni klub Split. Tu san učinija najviše godina svoje karijere, RNK Split je moja velika sportska radost, srića, veliko veselje. Bit splitovac uvik je značilo imat mrvicu više od onih koji nisu trenirali i igrali u Splita. Na Splitovon igralištu su nas učili balunu, ali i životu. Odgajali su nas, od nas činili igrače i ljude. Pantin da je za moju karijeru puno učinija Ljubo Križević, pa Slaven Kržišnik, ali neka se niko ne najidi, čovik koji je odgoija stotine igrača bija je šjor Mile Viđak.

On je definitivno trener koji mi je otvara ponistre baluna. Šjor Mile je forsira balun pun romantike, balun koji ima dušu, balun koji je privlačija publiku na Splitovo igralište. Pa je početkon osandesetih godina prošloga stoljeća drugoligaške utakmice Splita znalo ispod Turske kule gledat i po 10-12 iljada svita. Mile Viđak je bija trener skroz drugačiji od svih. Uvik je govorija: more se pobjeđivat i igrat lipo! Njegove momčadi su to i činile...

Sad san opet u Splita. Ka član Skupštine kluba. Sritan san šta su u klubu braća Slaven i Jozo Žužul, poduzetnici koji su pripoznali vridnost jednog takvog brenda ka šta je RNK Split. I zahvaljujući njima moj Split je sad prid vratima Prve lige. Virujen da ćemo nakon ćipon 50 godina opet bit prvoligaši. Grad Split mirita imat dva prvoligaša. I imaće ih. Jedno ime moran posebno spomenit: to je direktor kluba Nenad Pralija! Neno mi je ka mlađi brat. Ja poštenijega čovika nikad nisan upozna.

Dobar je ka kruv, razumi balun, Split je u njemu ka direktoru puno dobija. Jedno vrime bija san u Hajduka. Tamo se nisan uspija probit, dva vratara koji su u to vrime branili u Hajduku bili su vrhunski golmani svjetske klase: Zoran Simović i Ivan Pudar! Čuda od vratara. Meni je posebno u srcu bija i osta Ivan Pudar. Markantan, elastičan, dobar u svin elementima branjenja, stvarno veliki vratar. U ono vrime bija bi potpisa da mu doživotno buden rezerva.

On i Rinat Dasajev iz reprezentacije ondašnjeg SSSR-a dva su mi najdraža vratara koja san ikad gleda. Baluna san se ostavija 1990. godine. Branit i obranit Domovinu bilo je tad najvažnije. Bija san svugdi di je tribalo poć, izranjavan san i toliko o tome... I u tin najtežin trenucima, kad nisan zna kako će sve svršit, bilo je one tipično spliske zajebancije: “Zlope, srića da te pogodilo u glavu, neće ti sigurno ništa bit!” U Domovinskon ratu san osta do poslin Oluje, 90-postotni san invalid, ponosan na ono šta san učinija za slobodu Hrvatske. I više neću ni slovo o tome...

Branitelji su svoj posal učinili na najbolji mogući način i dali državu u ruke političara. Di su je oni doveli? E, to je duga priča. Svaki dan čujen i vidin veliko nezadovoljstvo svita. Svugdi. Baš svugdi. Posebno san osjetljiv na moje drage škverane. Predsjednik san Udruge veterana Domovinskog rata spliskoga škvera, ima nas oko iljadu koji smo bili na braniku Domovine, a zatriba li, sigurno ćemo bit i na braniku škvera.

Virujte: nema šanse da spliski škver nestane, branitelji će obranit škver. Ja ovin ne pritin nikome, i dok san bija predsjednik spliske Hvidre, govorija san kako je prošlo vrime branitelja bukača, da triba sve rješavat mirnin, kulturnin razgovorima. Ali, ako se ko usudi od spliskog škvera učinit ono šta je učinija od Kombinata Jugoplastika, Dalme, Prime, Melioracije, Pomgrada, Tehnogradnje, šta ja znan kojih sve privrednih giganata koji su zapošljavali desetke iljada svita, onda će branitelji pokazat svoju snagu. Oće, virujte mi!

Spomenija san da san u dva mandata bija u čelništvu spliske Hvidre. To je bija moj dug velikon ratniku i mome velikon prijatelju Andriji Bartuliću. On je stvarno bija čovik vizionar. Ljudina! Poštenjačina! Čovik kojemu je svaki hrvatski branitelj bija svetinja...